(mam voikab poigan kaumal)
Laskaa jo poigaane, näge, mä sinullost tulin’,
lenditoi sä reinaažoupei, ka magadad,
sanu mini mittušt-ni vaihut.
A mä saan, gor’o-gor’ki sirotinaane üksnein’ mugažo, lendan sindei,
tulin’ laskvale poigaažele käbedao aigaažoo-se.
Lendastab käbed kägoohut ani lähešti, meiden poloožele,
kukkuškandeb ani abidašti, lendab ičemoi kodižhe,
mä iknale ištumoi, mä käbedale päivuškole.
Tuleb rahvaz radoožuupei, ii näguškande minun laskvad poigašt-se.
Sä mamkoole ed sanu mittušt-se vaihut,
miččele vestitomale reenaažele sä tarttuid’ i kožutid’. |
(мать причитывает на могиле сына)
Ласковый сыночек, видишь, я к тебе пришла,
прилетел бы ты со сторонушки, да спишь,
скажи мне какое-нибудь словечко.
А я, горе-горькая сиротинушка, тоже одна, поднимаю тебя,
пришла я к ласковому сыночку в красивое времечко.
Вспорхнет милая кукушечка совсем близехонько, на нашу сторонушку,
закукует очень обидно, прилетит к себе [к нам] домой,
я к окну сяду, к красному солнышку.
Пойдет народ с работушки, не видно моего ласкового сыночка-то.
Ты матери не скажешь никакого словечка,
на какой безвестной сторонушке ты закрепился и сладил [остался]. |